| Istorija |
|
Istorija opštine Svilajnac se prvi put pominje 1467. godine u turskom popisu tadašnje pokrajine Braničevo. Veruje se da poreklo njegovog imena počinje od gajenja svilene bube kojim su se u velikoj meri bavili njegovi stanovnici u prošlosti. U prvoj polovini XIX veka razvija se središte Ćuprijske nahije i Svilajnac postaje administrativni, vojni i privredni centar. Sa razvijanjem zanatstva i trgovine, grad prerasta u izvozničko mesto i postaje stecište poslovnog sveta. Već 1820. godine Svilajnac je počeo da se formira po regulacionom planu kojim su projektovane četiri glavne ulice koje su ostale do danas i čine okosnicu gradskog jezgra: Prava čaršija ili Resavska ulica, današnja Ulica Svetog Save, Kriva čaršija potonja Hailova ulica ili današnja Ulica Stevana Sinđelića, Gospodska ulica, sada Ustanička i Resavski trg, danas Lazin trg, koji je projektovan ličnim zalaganjem kneza Miloša.
U vreme Prvog srpskog ustanka Svilajnac je imao malu školu (osnovnu) koja u početku nije imala svoju zgradu, a kada je dobila delila je sa (magistratom) okružnim sudom, osnovanim 1824. godine, koji je opsluživao celu Ćuprijsku nahiju. Crkva Svetog Nikole sagrađena je 1827. godine, a veliku zaslugu za njeno podizanje imao je knez Miloš Obrenović, koji je „nalagao i pare davao“ za njenu izgradnju. I otvaranje špitanja (bolnice) vezuje se za naredbu kneza Miloša iz 1831. godine, tako da su 1832. godine doktori prispeli u Svilajnac i „preuzeli bolne lečiti“. Najzaslužniji za razvoj Svilajnca u ovom periodu bio je Milosav Zdravković Resavac, istaknuti učesnik Prvog i Drugog srpskog ustanka, prvi načelnik Resavskog sreza, potom Ćuprijske nahije i član Sovjeta i jedan od retko pismenih i bogatijih ljudi Srbije onog vremena. Bio je poznat kao čovek od poverenja kneza Miloša i njegov blizak saradnik. Stvaranjem narodne vojske na preobraženskoj skupštini 1861. godine formirano je pet stalnih komandi i Svilajnac je postao sedište vojne komande istočno-moravskog okruga. Pošta je otvorena 1862. godine, a telegrafska štacija 1869. godine. Prema državnom popisu iz 1863. godine, Svilajnac je imao 4.009 stanovnika, 56% je bilo zemljoradnika, a ostalo - trgovci, mehandžije i zanatlije. Zakonom od 16/29. juna 1866. godine, koji je potpisao knez Mihajlo Obrenović, Svilajnac je sa još dvadeset i jednim mestom proglašen za varošicu. Dve godine kasnije, 1868. godine osniva se Čitaonica Omladine resavske, u čijem okrilju se ubrzo osniva Pozorišna družina, a potom 1871. godine i prvi provincijski list „Resavski poštonoša“. Dolaskom Slovaka Julija Draškocija, apotekara, u Svilajncu je 1875. godine otvorena i prva apoteka. Posle dugogodišnjeg truda svilajnačkih odbornika, 1877. godine osnovana je gimnazijska realka sa dva razreda, da bi 1879. godine prerasla u nižu gimnaziju, sa tri razreda, a 1881. godine otvoren je i četvrti razred. Resavska štedionica, prvi novčani zavod u Resavi, počela je da radi 1885. godine i imala je ulogu kreditne ustanove u ovom kraju. Prva resavska pevačka družina „Poklič“ okupila je u početku 1889. godine, samo muške članove, a tek kasnije, 1926, sa osnivanjem mešovitog hora, pridružuju se i žene. Na prelasku u naredni vek trgovina i zanatstvo su u usponu. Zabeleženo je da je u Svialjncu 1900. godine bilo 17 esnafa, sa oko 300 članova – zanatlija, trgovaca i mehandžija. Ove privredne grane doživljavaju procvat prvih decenija XX veka. Početkom XX veka Svilajnac dobija zgradu za sresku bolnicu koja počinje da radi 1909. godine. Početak veka obeležava i postojanje Prve resavske štamparija „Manasija“, vlasništvo Žike D. Kostića, jedine u ovom kraju, koja je bila i izdavač mnogih publikacija, plakata, pa i najstarijih razglednica. Sokolsko društvo „Dušan silni“ osnovano je 1910. godine, i tako se pridružilo porodici društava za telesno vaspitanje tadašnje Kraljevine. Električna centrala puštena je u rad 1925. godine. Svilajnačke ulice osvatlila je prvi put 1928. godine, a tek kasnije se struja uvodila u kuće. U tom periodu pojavilo se nekoliko lokalnih listova. Najpre „Resava“ (1906), potom Stara Resava (1908), Resava (1908) i Resavski glasnik (1929). Dvadesetih i tridesetih godina XX veka varoš se zalaže za izgradnju mnogih zgrada koje su i danas ambijentalno funkcionalne te zbog svojih arhitektonskih vrednosti predstavljaju vrednu kulturno-istorijsku baštinu. Najbolji primer za to je zgrada u kojoj se nalazi Skupština opštine Svilajnac i službe Opštinske uprave, koja je sagrađena pre 75 godina za sresko načelstvo. Zatim, sokolski dom, izgrađen „u spomen blaženopočivšem i viteškom kralju Aleksandru i Ujedinitelju“, nazvan dom Stevana Sinđelića, u kojoj se danas nalazi Centar za kulturu. Tu spada i zgrada podignuta za opštinu, ali je u njoj radio Komitet CK, danas TV centar. U periodu posle Drugog svetskog rata novi društveni sistem nalagao je drugačiji privredni život koji je uticao i na druge oblasti života i razvoj grada. Osnivaju se radne organizacije: Trgovinska radna organizacije „8. oktobar“ (1946), Fabrika nameštaja „Zastava“ (1948), Zanatska radna organizacija za komadni nameštaj i tašnerske proizvode „Napredak“ (1948), Vijačna industrija „VIS“ (1961), Termoelekrana „Morava“ (1964), Štamparija „Prvi maj“, Hladnjača „Voćar“ (1986), Pogon fabrike konfekcije „Beko“ (1988). Godine 1957. osnovana je srednja poljoprivredna škola, danas u Srbiji ugledna Poljoprivredno-veterinsrska škola sa domom učenika. Radnički univerzitet „Dragoš Ilić“ nastao je 1964. godine, i z njega je proizišao Centar za kulturu 1996. godine. Tih godina formirano je Društvo za informisanje „Svilajnac“, koje je iz Informativnog centra preraslo u TV centar. Autor: Ružica Sibinović-Rajković Zemljotres u Svilajncu 1893. godine „Na Veliku subotu 1893. godine Svilajnac, čitavu Resavu i šire područje Srbije zadesio je jak zemljotres, zbog koga su mnoge škole bile raspuštene na duže i kraće vreme. Neke zgrade su bile oštećene, a neke i porušene. Ministarstvo prosvete je nastojalo da se stanje školskih zgrada što brže sanira, ali su ipak mnogi đaci morali biti raspušteni od nastave. Zemljotres je dolazio među neobične potrese, kako po prostranstvu, tako i po intenzitetu i posledicama. Povodom ovog zemljotresa se sastao Geološki zbor u Beogradu prvog dana Uskrsa u vanredan sastanak i doneo zaključak da Geološki zavod Velike škole preuzme prikupljanje podataka o zemljotresu, pa su se uputili u Resavu, gde su posledice bile najozbiljnije, Jovan Žujović i Đoka Stanojević, profesori Velike škole. Oni su već na putu između Markovca i Svilajnca naišli na prve pukotine u zemlji, koje su padale u oči na samom drumu. na nekim mestima je kroz te pukotine izbijala podzemna voda pomešana s peskom, zelenkasto sive boje. U neposrednoj blizini Svilajnca pukotine su bile mnogobrojnije i šire, a pesak obilniji. Na jednom kraju Svilajnca pojavio se nov izvor, koji je trajao samo izvesno vreme. U mnogim bunarima bila je narasla voda, a neki su, ispunjeni peskom, presušili. Zemljotres je ostavio ozbiljnih znakova na nekim zgradama, koje su većinom poprskale, naročito ako su bile od tvrdog materijala. Dimnjaci su bili skoro svi popadali, a ponegde i krovovi zgrada. Centar potresa bio je eliptičan prostor između Morave i Resave, čija je velika osa išla pravcem severo-zapad i jugo-istok, uporedo sa tokom Resave iznad Svilajnca, a položajem svojim bliže Resavi, koja se po dužini prostirala od Svilajnaca do preko sela Beljajke. U narodu je postojala bojazan da je zemljotres vulkanske prirode i da će iz otvorenih pukotina pokuljati vatra ili vrela voda. Postojala je i zebnja da će kroz pukotine izbijati silna voda i poplaviti Svilajnac i okolne predele.“ Izvor: Trujić N. (1977): Sto godina gimnazije „Laza Stojanović“ u Svilajncu. Odbor za proslavu stogodišnjice gimnazije u Svilajncu, Svilajnac (str. 51). Poplava u Svilajncu 1910. godine „O poplavi u Svilajncu 1897. godine govori Molba za pomoć u novčanim sredstvima za isplatu plata profesorima upućena Ministarstvu, u kojoj se obrazlaže da: „ne može od svojih građana prikupiti prirez po budžetu za ovu godinu, iz uzroka što je narod osiromašio, i što je voda ovu opštinu od decembra meseca prošle godine više od 12 puta oplavila i prema tome nema nikakvih sredstava ni načina od kuda platu profesorima izdavati koju nisu primili više meseci...“ Poplave teritorije oštine Svilajnac su bile česte. Mnogi zapisi govore o velikim materijalnim štetama i velikim ljudskim žrtvama prouzrokovanim poplavama reke Resave. Da bi se odolelo vodenoj stihiji osnovano je 1898. godine u Svilajncu Društvo za regulisanje Resave. Na to su naterale Svilajnčane posledice dugotrajne kiše koja je 1897. godine padala u celoj Evropi. Resava je te godine plavila trinaest puta polovinu, a četrnaesti put ceo Svilajnac. Celog leta vladala je među Svilajnčanima neopisana panika. Toih je nagnalo da regulišu Resavu. Opština je donela odluku da se regulacija vrši kulukom. Rad je počeo u novembru 1901. godine, do januara 1902. godine dato je oko 8.000 nadnica. Korito Resave je znatno prošireno i presečene sve velike krivine. Najveća poplava zabeležena u analima ovoga grada, zadesila je Svilajnac 31 maja 1910. godine, kada je naneto mnogo štete. O toj poplavi još žive sećanja mnogih savremenika, a o njoj ostavljeno mnogo tragova i u pisanim dokumentima, naročito u ondašnjoj štampi, odakle uzimamo ovaj prilog: U ponedeljak osvanuo je dan u Svilajncu, kao i svi drugi dani. Sunce je sijalo obično, ljudi su žurno promicali za svojim poslom, nikome nije ni na um padalo da će taj isti Svilajnac sutra u to doba izgledati sasvim drugačije. Posle podne oko 4 časa nebo se najedanput natušti. Sunce odjednom nestade, kao da ga neka nevidljiva sila odvuče. Nastade mrak, tama. Vetar fijukaše besno. Grane sa drveća savijahu se i lomljahu. Gromovi su odjekivali strašno, a munje svojim sjajem još su strašnijim činile ovaj strašni dan. Stari hrastovi povijali su se i lomili, kuće su drhtale, plotovi su padali, pa čak i crepovi sa kuća odletali su. Vetar je sve bešnje fijukao, a iz daljine čula se sve jača grmljavina. Najednom to crno namršteno nebo otvori se. Oni mračni oblaci provališe se. Kiša pljusnu, ali ne kiša. To je bilo more od vode koja je jurila neverovatnom brzinom. Kiša je lila kao iz kabla celo posle podne. Gromovi su sve jače udarali, a bljesak munje osvetljavao je ovu strahotu. Oko 7 časova kiša popusti. Prestajala nije, ali je bila manja. Gromovi umuknuše. I oni nisu hteli da budu učesnici crne noći. Resava je bila nadošla. Korito je bilo skoro ispunjeno. Ali niko ne pomišljaše za ništa više, jer je ona tako često punila svoje korito, a opet i vrlo brzo, za samo nekoliko trenutaka i praznila ga. Niko se nije bojao i većina građana ode svojim kučama da mirno legne. Ali Resava usled padanja kiše, koja je lila kao iz kabla u celom srezu despotovačkom i resavskom, nadoilazila je sve više. Oko 8,5 časova korito je bilo potpuno puno i svet poče da se pomalo pribojava. Najedanput oko 9 časova Resava sa momentalno izli. Gurnu svom silom po ulicama Svilajnca valjajući grede, trupce i stare rastove. Trenutak beše strašan. Piska i jauci prolamahu vazduh. Jao! Kuku! Podavismo se! Na dajte, pobugu ljudi! Deca piskahu: Otac, tato, majko, gde ste – vikahu jadna siročad, ali njih nigde ne beše. Niko nikom nije mogao pomoći pa baš i da je hteo. Sve je to trajlo nepunih 2 sata , pa utiša sve. Ne čujaše se više nikakvi jauci, ne ču se hukanje besne Resave, ne ču se više ništa. Resava tecijaše mirno svojim tokom, a ostade samo pozornica koja će nam pričati o strahotama i užasima koje učinila pitoma Resava... Kada se sve umiri, kada je svet došao k sebi, onda se tek imalo šta videti. Sve kuće, svi dućani bili su puni vode. Nigde ni u jednoj kući nije manje od jednog metra prodrla voda. Blato, mulj i šljam prevukli su debelim slojem ćilimove, dušeke, jastuke, krevete, ormane i ostalo pokućanstvo po kućama, a kafa, šećer i pirinač izmešani sa blatom pravili su razne smeše. Iz kuća bežali su napolje bosi i nagi, a negde je sve ćutalo. Sve je bilo nemo. A brazda od blata pokazivala je da je voda bila do krova kuća. Niko nije smeo u prvi mah ni da proviri unutra znajući šta će naći tu. Ceo Svilajnac je potpuno uništen! Kuće su mnoge porušene. Roba u dućanima propala. Nameštaj po kućama potpuno iskvaren. Sve je to bilo malo nenasitoj Resavi. Sve je to bio mali jad. Ali kad se na jednom kraju začu piska, a na drugom kuknjava, pa zatim sve češće i češće, Svilajnčani zaboraviše na svoje propale stvari, oni pomišljaše na svoje bliže. Do sada je izvađeno 36 mrtvih, a smatra se da ih ima još. Srca su se ledila. Grozota je bila užasna. Na groblju se ne može prići. Leš do leša strašno potresa živce... Njegovo Veličanstvo Kralj sa prestolonaslednikom, svojom svitom i ministrima posetili su ovo strašno razbojište... Nužne se mere preduzimaju. Voda se pumpa iz kuća i radnji. Mrtvaci se iskopavaju i stvari čiste. A Svilajnac, on nam liči na prošlu varoš, predstavlja nam ruševine napuštenog grada znatne Resave... Isti hroničar je zabeležio da se u Svilajncu osetio 7. juna u 2.45 časova jak zemljotres koji je trajao 15 sekundi. Izvrštaj Ministarstvu prosvete je naveo da je u Svilajncu obustavljen ne samo svaki rad, već je i saobraćaj postao potpuno nemoguć. Sva varoš je ležela pod vodom celu noć. Voda je jurila pojedinim ulicama sa 2-3 m visine. Mulj je ostao posle vode, i po kućama i po ulicama sa ½ metra, pa i više. Svi stradalnici su bili smešteni u gimnazijskoj zgradi jer nisu imali kud – nekima su kuće srušene, a i koje su ostale, ne mogu se dugo očistiti i u red dovesti.“ Izvor: Trujić N. (1977): Sto godina gimnazije „Laza Stojanović“ u Svilajncu. Odbor za proslavu stogodišnjice gimnazije u Svilajncu, Svilajnac (str. 68).
|
